Prirodom protiv peruti

Šamponi protiv peruti su možda efikasno sredstvo za rešavanje tog čestog problema, ali su ponekad i štetni. Oni sadrže pojedine izuzetno agresivne hemijske sastojke koji u određenim slučajevima mogu negativno da utiču na zdravlje.

Zato je možda bolje da se odlučite za prirodne preparate i lako dostupne namirnice kojima se takođe vrlo uspešno možete rešiti te iritante pojave. Donosimo vam nekoliko recepata kako da na prirodan način uklonite perut:

Maslinovo ulje

Pomešajte 2 kašike maslinovog ulja sa 1 kašikom bademovog ulja. Lagano nanesite na glavu, uz blago utrljavanje i masiranje korena kose. Pustite da odstoji 15 minuta, a zatim isperite kosu.

Takođe možete da pripremite pakovanje od maslinovog ulja i ruzmarina. Na jednu kašiku maslinovog ulja stavlja se deset kapi ruzmarinovog ulja (možete ga kupiti u apotekama). Pažljivo nanesite na kosu i dobro utrljajte masirajući teme glave. Najbolje bi bilo da pakovanje ostavite da deluje preko noći. Ujutru dobro isperite kosu.

Pokušajte i sa arganovim uljem jer ono reguliše lučenje sebuma. Ukoliko se dva puta nedeljno utrljava u koren kose, ono može biti koristan lek protiv peruti.

Jabukovo sirće

Jedan od načina je da pomešate sirće sa vodom u istoj razmeri. Isperite kosu ovom mešavinom i ostavite preko noći. Sutradan, isperite i operite kosu šamponom za bebe koje ima blagu formulu.

Ukoliko imate osetljiviju kožu preporušujemo da u flaši od pola litre, pomešate 1 dl jabukovog sirćeta, a kao ostatak nalijete toplu vodu. Pošto operete kosu, uzmite ovu mešavinu jabukovog sirćeta i polako izlivajte na kosu. Možda će vas malo peckati ali to je normalno. Masirajte kožu glave i onda samo blago tušem isperete kosu da ne bi “mirisala” na sirće.

Aloe vera

Preporučuje se da 2-3 sata pre pranja utrljate u kožu glave sok aloje. To pomaže da se oslobodite od peruti i jača koren kose. Držati 1 sat na glavi, a zatim isprati.

Kamilica i Majčina dušica

Kamilica smiruje osetljivu i upaljenu kožu glave, zato uzmite tri kesice čaja od kamilice i stavite u 1,5 dl vruće vode. Pustite da odstoji 10 minuta, a potom tečnost nanesite na koren, blago masirajte vlasište i ne ispirajte.

Probajte i lekovitost majčine dušice, pa tako 7 kašika suve majčine dušice rasporedite u dve šolje vrele vode i ostavite da stoji 10 minuta. Procedite i ohladite. Polovinu tečnosti sipajte preko čiste, vlažne kose. Izmasirajte glavu, a pripremljenu smesu nemojte ispirati. Drugu polovinu upotrebite sledećeg dana.

Poznato je da se za suzbijanje peruti preporučuje i lovorov list. Dakle, prokuvajte 1 l vode i ubacite jednu šaku izlomljenog lovorovog lista. Kada se prohladi, procedite i tim čajem isperite kosu nakon pranja. Kosu umotajte u peškir i ostavite da deluje oko sat vremena, a posle toga isperite mlakom vodom.

Sok od limuna

Nacedite limun, pa dve kašike limunovog soka dobro utrljajte na kožu glave. Uzmite jednu čašu vode, dodajte jednu kašiku limunovog soka u nju, a onda utrljajte u kosu ponovo. Isperite vodom posle nekoliko minuta. Može se ponavljati nekoliko puta za maksimalne rezultate ili dok perut stvarno ne nestane.

Šta je ambrozija i kako protiv nje?

Ambrozija je korov koji se već decenijama nesmetano širi i kod osetljivih osoba izaziva vrlo neprijatne alergijske reakcije. Ambrozija proizvodi veliku količinu polena koji je izuzetno jak alergen, a simptomi poput kijanja, curenja nosa ili svrabi očiju mogu se ispoljiti u svim životnim dobima.

Najveće količine polena ambrozije nas očekuju od sredine avgusta do sredine septembra.

Još se ne zna zašto ljudski organizam tako reaguje na polen ovog jednogodišnjeg korova. Iako, u suštini, bezazlena čestica, između deset i dvadeset odsto stanovništva severne hemisfere burno reaguje kada dođe u dodir sa dovoljnom količinom ambrozijinog polena. I, dok je za ostale biljne vrste koje donose alergiju kritična koncentracija 30 polenovih zrna po kubnom metru vazduha, ambrozija i ovde ispoljava svoju moć.

Zahvaljujući mnogo većem alergenom potencijalu, dovoljna je upola manja koncentracija polena ambrozije (15 zrna po kubnom metru) da ljude pogodi veoma intenzivna polenska groznica. Česti napadi rafalnog kijanja, peckanje očiju i curenje nosa nisu jedine posledice: ukoliko se ne leči (antihistaminicima, internazalnim kortikosteroidima – sve, naravno, po preporuci lekara), može doći i do otežanog disanja, kašlja, glavobolje, nesanice, a u najtežim slučajevima i do astme.

Pošto raste praktično svuda – na privatnim i javnim površinama, poljoprivrednom, šumskom i građevinskom zemljištu, odgovor na pitanje "ko treba da uništava ambroziju" veoma je jednostavan – svi. Prema uredbi Vlade Srbije iz 2006. godine, svi "vlasnici i korisnici" pomenutih površina su "dužni da u toku vegetacione sezone, do početka fenološke faze cvetanja suzbiju i uništavaju ambroziju primenom agrotehničkih, mehaničkih i hemijskih mera".

Iz prestoničkog JKP Zelenilo su nam rekli da na javnim površinama koje oni održavaju nema ambrozije. Grad Beograd je za ovu godinu predvideo uništavanje korova na 60 hektara neuređenih gradskih površina; Opština Novi Beograd je organizovala i platila građane da čupaju i kose ovaj korov, a borba protiv ambrozije se vodi i sađenjem deteline, koja je jača i izdržljivija biljka, i na "svojoj" teritoriji ne dozvoljava ambroziji da poraste.

Saveti:

- izbegavajte odlazak u prirodu za vreme sunčanog i vetrovitog vremena,

- za odlazak u prirodu izaberite dan posle kiše jer su tada koncentracije polena u vazduhu najniže,

- nakon boravka na otvorenom prostoru operite ruke, istuširajte se, operite kosu i presvucite odeću, jer tako sprečavata unošenje polena u prostor u kome boravite,

- ne sušite veš napolju u vreme visokih koncentracija polena (od 10 do 18 časova),

- prekrijte krevet i zatvorite prozore u vrijeme najveće polinacije,

- nosite naočare za sunce i šešire tokom dana,

- redovno četkajte i perite kućne ljubimce jer oni takođe skupljaju polen,

- zatvorite i klimatizujte prostorije u kojima boravite u kritičnom periodu

- redovno ržavajte svoje dvoripta i okućnice,

- izbegavajte šetnju pored i kroz površine obrasle u korov,

- posetite lekara i poštujte njegovu terapiju,

- ne ignorišite ovu opaku biljku već je iščupajte ili pozovite nadležne institucije.  

Sve o belom luku!

luk;

lukac;

luk-česan;

luk-češnjak;

saransak;

česan-luk;

česni luk;

česnoviti luk;

češnjak;

česnjak.... Samo su neki od naziva ove biljke koja je kod nas poznatija kao BELI LUK

Beli luk kao narodni lek

U narodu, beli luk je lek za sve, prema kome se ima vrlo veliko i nepokolebljivo poverenje. U tom gotovo fanatičnom iskonskom verovanju ide se često tako daleko da se beli luk i danas u nekim domaćinstvima na selu upotrebljava ne samo kao preventivno već i kao mađijsko zaštitno sredstvo protiv »zlih duhova« i drugih »nevidljivih opasnih sila«, dakle, kao sredstvo za bajanje, vračanje, čini i mađije. Iskonsko verovanje u lekovitu, zaštitnu i mađijsku moć belog luka zaoralo je duboku brazdu u materijalnom i duhovnom životu našeg naroda. Nema u nas seoske kuće koja ne sadi luk. Beli luk se gotovo redovno jede i stavlja kao začin u razna jela. U proleće i za vreme nekadašnjih dugotrajnih postova beli luk se obavezno morao jesti uz svaki obrok. Za vreme raznih epidemija tifusa, kolere, kuga, dizenterije, gripa i uopšte kad god se javljao velik pomor naroda od zaraznih bolesti, uvek je kao preventivno i kurativno sredstvo preporučivan i svakodnevno upotrebljavan, pre svega, beli luk. Kad je majka spremala sina u vojnike, kćer među mladež, a jedro dete na ulicu, uvek se negde u odelu ili oko tela krilo malo belog luka (amajlija). I danas mnogi na put ne kreću bez belog luka.

Malo je naših domaćih biljaka kojima se pridaje tolika važnost i u koje se ima tako nepokolebljivo poverenje kao prema belom luku. Kad se ima u vidu da se u novije vreme beli luk i naučno ispituje u hemijskim i mikrobiološkim laboratorijama, u farmaceutskoj industriji i na klinikama, da su dobijeni dobri rezultati u lečenju mnogih bolesti, od kojih su se i narodi na raznim kontinentima hiljadama godina štitili i lečili na primitivan način belim lukom, onda se još više nameće potreba za proučavanje upotrebe ove biljke u narodnom životu, narodnoj ishrani, a pre svega u narodnoj medicini. Tome treba dodati još i onu široku višestranost belog luka, ne samo kao biljke koja se istovremeno u nas upotrebljava i kao svakidašnja hrana, znači, lek, a ponekad i kao mađija, već i zbog toga što je i njegovo fiziološko, lekovito dejstvo vrlo mnogostruko. Naime, i u narodnoj i u naučnoj medicini poslednjih godina beli luk se upotrebljava za lečenje znatnog broja vrlo raznovrsnih bolesti, kako iznutra tako i spolja. Iz istorijskih podataka vidi se da su i u starom i u srednjem i dugo vremena u novom veku beli luk priznavale za lek i službene medicine raznih naroda, ali je u poslednjim vekovima, a naročito u XIX veku gotovo potpuno izbačen iz farmakopeja. Tek u I, a naročito u II svetskom ratu i posle njega počinje pravo naučno proučavanje belog luka zajedno sa izvanrednim radovima na izučavanju i otkrivanju bakteriostatičnih lekova tipa penicilina, streptomicina, dakle, antibiotika (vid. članak Fitoncidi).

Beli luk se u narodnoj medicini koristi za

• Lečenje organa za disanje
• Lečenje obolelog srca i krvnih sudova (arterioskleroze)
• Lečenje živčanih bolesti, glavobolje, nesvestice, itd.
• Lečenje organa za varenje
• Upotreba belog luka protiv crevnih parazita
• Lečenje kožnih bolesti, kospopada i ustobolje
• Lečenje bolesne džigerice

Upotreba u naučnoj medicini

Beli luk se sve više i raznovrsnije upotrebljava u naučnoj medicini. Osim galenskih, izrađuju se i preparati u farmaceutskoj industriji. Upotreba u naučnoj medicini uglavnom se poklapa sa primenom u narodnoj. Ulazi u sastav raznih preparata za izazivanje apetita, za jačanje, kao stimulans živčanog sistema (u SAD), protiv visokog krvnog pritiska, arterioskleroze i dečjih glista, kao efikasno antiseptično preventivno sredstvo protiv raznih zaraznih bolesti (tifus, grip, difterija, kolera), protiv hroničnog bronhitisa, velikog i običnog kašlja kao ekspektorans, u obliku kašice za lečenje čireva i uboja, a za vreme II svetskog rata i za sprečavanje zagnojavanja rana, protiv peruti i opadanja kose i dr.

Hemijski sastav

Beli luk ima vrlo slab, gotovo neprimetan miris, sve dok se ne ozledi. To je slučaj ne samo sa zrelim glavicama belog luka nego i sa celom zelenom biljkom. Čim se počne rezati, lomiti, kidati ili tucati, odmah počne otpuštati karakterističan ljut miris. U tom pogledu, dakle, postoji sličnost belog luka s renom, rotkvom, rotkvicom, slačicom, raznim drugim vrstama luka i mnogim drugim biljkama koje nemaju mirisa dok su cele, a kad se ozlede, otpuštaju ljut miris sumpornih jedinjenja, karakterističnih za sve droge koje sadrže sumporne glikozide ili sumporne heterozide. I beli luk i druge vrste luka, slačica, ren i druge slične, kad se žvaću i jedu, imaju manje ili više ljut ukus. Kad se drže na koži, izazivaju najpre osećaj topline na mestu primene, zatim bol, a ako se beli luk, ren, slačica ili neka druga slična sumpornoglikozidna droga zaboravi da skine s ramena, kolena, krsta ili kog drugog bolnog mesta, može se pojaviti manja ili veća rana ili, u najboljem slučaju, jako crvenilo ili mehur (plik).

Beli luk dugo zadrži svoju ljutinu, dokle se ne osuši ili ne proklija u tolikoj meri da nova biljčica iz njega izvuče svu hranu i vodu, sokove. Naprotiv, samleven ili stucan beli luk, kao i ostale droge sličnog hemijskog sastava, brzo gube ljuti miris i ukus. Izuzetak je bela slačica, zbog čega se ona i upotrebljava za izradu »slačice«, senfa ili mustarda, jer proizvod hidrolize sumpornog heterozida bele slačice, tzv. sinalbozid, nije isparljiva supstancija i zbog toga se ne oseća ljuti miris, nego samo ljut ukus kad se seme bele slačice samelje i vodom pokvasi ili kad se žvaće.

Odavno je poznato da se iz belog luka destilacijom pomoću vodene pare može dobiti etarsko ulje karakterističnog i svojstvenog ljutog mirisa na beli luk. Od 1844. godine počinje proučavanje hemijskog sastava tog ljutog ulja. Godine 1892. i kasnije ustanovljeno je konačno da se etarsko ulje, dobijeno vodenom destilacijom posle vrenja smrvljenih glavica, sastoji od raznih alifatskih nezasićenih sumpornih jedinjenja. Tek 1944. godine iz belog luka je pomoću vode i alkohola, a zatim destilacijom pomoću vodene pare pod smanjenim pritiskom, izdvojena jedna uljasta, bezbojna, nepostojana supstancija koju su nazvali alicin. Ogledima je utvrđeno da vodeni rastvor alicina ima veliku baktericidnu moć prema izvesnim mikroorganizmima. Na primer, čak i u razblaženju 1: 85.000 do 1 : 125.000 alicin pokazuje antibakterijsko dejstvo prema nekim grampozitivnim i gramnegativnim mikroorganizmima: stafilokoke, streptokoke, bacili tifusa, disenterije i kolere.

Već 1947. godine utvrđena je hemijska građa, formula alicina. Dokazano je takođe da alicin nije prvobitna supstancija belog luka, već da je jedan od međuproizvoda fermentativnog raspadanja nekog većeg jedinjenja, da je oksidacioni proizvod dialildisulfida, koji je glavni sastojak ulja belog luka, neprijatnog mirisa i niske tačke ključanja. Uostalom, i ranije su analitičari primetili ovo: kad se svež, neozleđen, ceo luk prethodno stabilizuje alkoholnim parama (uništi se time enzim alizinaza), iz luka se ne može dobiti alicin. Kad se od ovako stabilizovanog luka načini vodena supstancija, ona nema antibakterijsko dejstvo; ako se toj suspenziji doda malo suspenzije nestabilizovanog samlevenog luka, dakle, enzima, odmah se javlja jako baktericidno dejstvo. Iste, 1947. godine izolovano je iz glavica belog luka novo jedinjenje i nazvano alnin, u obliku igličastih kristala bez mirisa. Alnin nema antibakterijske osobine, ali ako se njegovom rastvoru doda ferment aliinaza iz svežeg luka, antibakterijsko dejstvo je vrlo veliko protiv streptokokusa, piogenesa, kolibacila, bacila tifusa i dizenterije.

Istorija

Beli luk je, prema ispitivanjima mnogih naučnih istraživača, veoma stara kulturna biljka. Stari Kinezi, Indusi, Jevreji, Egipćani i drugi narodi gajili su beli luk više vekova pre naše ere kao hranljivu, začinsku i lekovitu biljku. U staroj induskoj medicini beli luk je bio vrlo cenjen lek, a upotrebljavali su ga i kao ljubavni napitak. U toj dalekoj zemlji, zbog koje su vođeni toliki krvavi imperijalistički ratovi, sve u želji da se evropske sile dočepaju bibera, cimeta, karanfilića, morskog oraščeta i drugih skupocenih začina, koji su bili neposredan povod otkriću Amerike, u Indiji, gde je flora tako bujna i raznovrsno i raskošno bogata i gde je zbog toga i njihova materija medika mnogo bogatija od naših evropskih, beli luk je bio cenjen kao lek protiv raznovrsnih bolesti. Pre svega, upotrebljavan je kao opšti tonik, sredstvo za jačanje u slučajevima velikog broja bolesti: nemanja apetita, lošeg varenja, mršavosti i opšte slabosti, kašlja, kožnih bolesti, reumatizma, hemoroida (šuljeva) i dr. U Vedama, induskim svetim knjigama, spominju se lekovi, među njima i beli luk. Induski sveštenici bili su prvi lekari i apotekari, pa je razumljivo da je lečenje i davanje lekova obavljano uz primenu tajni, molitava, mađija, složenog rituala i raskošne ceremonije. Egipćani su znali za mnoge lekovite, aromatične, začinske i otrovne droge. U početku, dok su bili mali i siromašni, zadovoljavahu se lekovitim sirovinama iz svoje flore, uglavnom oko Nila. Najviše su upotrebljavali luk. Kasnije, ukoliko su dalje širili svoju vlast i trgovački uticaj, sve su više tražili skupocene droge jakog fiziološkog dejstva, jake začine i mirise sa Istoka, a beli luk je ostao za sirotinju, za radni svet. U Eberovim Papirusima (oko 1500. godine pre naše ere) spominju se razne lekovite biljke, pored ostalih i mnogo cenjeni beli luk. Stari Egipat bio je od ogromnog uticaja na celokupnu kulturu Jelina i drugih starih naroda, Feničana, Vavilonaca, Jevreja, Persijanaca i drugih. Svi ovi pustinjski ili polupustinjski narodi, manje-više stočarski i nomadski, upotrebljavali su gotovo redovno beli luk. Taj njihov uticaj osećao se i kasnije kroz ceo srednji i novi vek na sve narode oko Sredozemnog mora do današnjeg dana, jer vidimo i danas da narodi oko Mediterana, a naročito oni oko njegovog istočnog dela, najviše upotrebljavaju beli luk kao svakidašnju hranu, začin, lek, preventivno sredstvo, čini i mađije. Stari Egipćani su mnogo cenili beli luk. Zahvaljujući preventivnoj moći belog luka, uspelo je građenje piramida, jer su sprečene zarazne bolesti. Y Bibliji se spominje jedno jelo od belog luka i sirćeta koje se davalo kosačima.

Stari Grci

Stari Grci su takođe mnogo cenili luk. Iako su zabranjivali pristup u hramove onima koji su jeli beli luk (nazivali su ga »smrdljiva ruža«), ipak je malo lekovitih droga koje su toliko poštovali kao beli luk. Orfej spominje beli luk, kukurek i druge biljke kao lek. Hipokrat u svojim delima navodi beli luk kao lek protiv crevnih parazita, za uređivanje stolice i pojačavanje mokrenja. Dioskorid navodi beli luk kao lek protiv crevnih parazita, sredstvo za uređivanje menstruacije i protiv ujeda zmija (beli luk se pije u vinu) i protiv ujeda besnog psa (polaže se na ranu). Pomešan s uljem i solju, dobar je protiv ospica, a s medom, protiv lišaja i nekih drugih bolesti.

Rimljani

U početku, dok ne osvojiše zemlje i gradove izvan male rimske države i Italije, i prvi Rimljani, kao, uostalom, i svi drugi primitivni i siromašni narodi, upotrebljavahu za lek, začin i hranu skromne i malobrojne sirovine svog kraja. Znali su i upotrebljavali uglavnom kupus, beli i crni luk. Katon tvrdi da se Rim jednom spasao od kuge zahvaljujući preventivnoj upotrebi kupusa. I on ga zato preporučuje Rimljanima (i u kupusu, kao i raznim vrstama luka, rotkve, u renu i slačici ima sumpornih ljutih sastojaka sličnog sastava i fiziološkog dejstva). Kasnije, u moćnoj i ogromnoj Rimskoj Imperiji, beli luk i crni hleb ostadoše i dalje za sirotinju, za plebs, a vlastodršci počeše sve više upotrebljavati i prekomerno uživati skupocene droge jakog fiziološkog dejstva, najviše fine aromatične začine i mirise iz pokorenih zemalja Azije i Afrike. Virgilije spominje upotrebu isceđenog soka iz belog luka i majčine dušice: žeteoci, kosači treba da se namažu time ako žele mirno i bezbrižno da se u podne odmore i otpočinu, jer ih onda zmije neće ujedati.

Slavni medicinski pisac i lekar rimskih legija, otac praktične ili galenske farmacije, Galenus navodi beli luk kao najomiljeniji narodni lek protiv svih bolesti i zato ga naziva »seljački terijak«. On ga upotrebljava kao sredstvo za uređivanje stolice i protiv kolika. Celzijus ga upotrebljava protiv tuberkuloze i groznice. Za Plinija Starijeg (23—79) beli luk je univerzalni lek, pa kaže da je malo bolesti koje mu mogu odoleti i da je naročito dobar za zaustavljanje kašlja. Plinije piše da Egipćani polažu zakletvu spominjući pritom beli i crni luk; smatraju ih, dakle, kao dve svete i čudotvorne biljke. Kolumel (I vek) spominje upotrebu belog luka kao ljubavnog napitka (afrodizijak).

Arapski lekari u srednjem veku mnogo su doprineli širenju upotrebe belog luka za lek, kao što su, uostalom, učinili i za mnoge druge droge za koje dotle nije znala tadašnja nazadna zapadna Evropa, utonula u mrak i neznanje. Lonicerus (1564. godine) preporučuje beli luk protiv glista, a spolja za lečenje raznih kožnih bolesti i peruti na glavi.

Zašto nam opada kosa i kako sprečiti...

Gubitak od šezdeset do stotinu dlaka dnevno smatra se normalnim i individualan je. Sve što je preko tog broja smatra se pojačanim opadanjem kose i ukazuje na problem koji treba rešiti. Folikul naše dlake se stalno obnavlja i ima brojne funkcije a najvažnije su protekcija i senzacija. Kod ljudi svih rasa kosa je jedna od najvažnijih socioloških i psiholoških karakteristika.

Kako raste kosa?

Kosa raste u svojim ciklusima: anagen 2-6 godina, telogen 2-3 meseca, katagen (faza ispadanja dlake). U anagenoj fazi tj. fazi rasta trebalo bi da bude 80 do 90% korena dlake a u katagenom ciklusu (periodu ispadanja dlake) oko 1%.

Šta dovodi do proredjivanja kose?

Postoji niz stanja koja su vezana za proredjivanje kose. Na prvom mestu, sasvim prirodan proces opadanja dlake nakon porodjaja. Kada je žena u drugom stanju ima visok nivo progesterona i dlaka koja bi uobicajeno ispadala zaustavlja se u takozvanoj telogenoj fazi svih 9 meseci trudnoće. Nakon porodjaja dolazi do naglog pada ženskih hormona u organizmu asamim tim i do masovnog opadanja kose. Kod nekih žena moze doći čak i do ćelavosti na pojedinim delovima poglavine. Ovaj je proces je u potpunosti povratan.

Oko 20% populacije doživljava sezonsko opadanje kose, najćešće tokom septembra i oktobra. Kod osoba koje imaju nedostatak gvoždja kosa postaje jako istanjena i proredjena. Nakon supstitucije u potpunosti se vraća volumen kose.

Nažalost, danas su popularne rigorozne dijete, čak i kod veoma mladih devojaka, koje predstavljaju veliki stres za organizam. Najčešće postoji značajan deficit proteina, a gubitak kose koji nastane iz tog razloga je najčešće ireverzibilan (nepovratan). Takodje, nedostatak vitamina iz grupe B i Cinka moze dovesti do sličnih tegoba. Tokom značajnog mršavljenja može doći i do poremećaja menstrualnog ciklusa. Nakon toga uslediće i opadanje kose i pojave pojačane maljavosti na licu. Takodje, kod žena koje imaju sindrom policističnih jajnika i višak androgenih hormona pojavljuje se takozvana androgena alopecija - proredjenost kose po muškom tipu. Vlas kose je slabija, a teme se providi u čeonom predelu. Ukoliko se blagovremeno pacijent javi lekaru i započne terapiju proces se može zaustaviti i jednim delom poboljšati. Ukoliko dodje do potpune atrofije korena proces je nepovratan.

Oboljenja štitne žlezde, praćena manjkom ili viškom hormona, uzrokuju suvu, krtu i proredjenu dlaku. Veliki stres, bez obzira da li se radi o emotivnom stresu ili teškoj bolesti praćenoj visokom temperaturom učiniće da se zaustavi faza rasta dlake i da ona nakon 3 meseca počne da ispada.

Takodje, postoji spektar lekova, uključujuci i citostatike, koji dovode do privremene ćelavosti.

Hemijska sredstva kojima se tretira kosa ne bi trebalo značajnije da uticu na opadanje dlake. Izuzetak su alergije ili nepravilno koriscenje kiselina. Ukoliko se svakodnevno kosa pere i pri tome koriste blagi samponi (za svakodnevnu upotrebu), necemo doprineti opadanju. Čvrsto vezivanje kose, grubo dugotrajno česljanje može mehanički oštetiti koren i dovesti do opadanja. Kod vrlo teških oboljenja kao sto su karcinomi ili sistemske autoimune bolesti ispadanje kose može biti jedan od prvih znakova oboljenja. Tokom životnog veka smanjuje se broj folikula koje imamo na poglavini. Kod žena koje su genetski predisponirane menopauza dovodi do gubitka kose.

Kako sprečiti opadanje kose?

Neophodno je javiti se dermatologu ukoliko se primeti proredjivanje dlake na poglavini. Sa pravilnom terapijom process se može zaustaviti, a preostali koren kose učiniti jačim. U terapiji se mogu koristiti hormoni, vitamini, minerali, gvoždje. Nekada je potrebno lečiti osnovno oboljenje. Postoji spektar šampona i losiona koji se mogu koristiti. Nažalost, šamponi su manje efikasni i ne predstavljaju zvaničnu medicinsku terapiju. Minoxidil 2% i 5% losion je medicinsko sredstvo kojim se može lečiti androgena alopecija. Ukoliko je u pitanju areatna alopecija koriste se kortikosteroidi, imunomodulatori.

Lekar na osnovu pregleda može ustanoviti o kom tipu opadanja kose se radi i o kojem uzročniku.

Zašto Englezi voze levom stranom?

Iako se vožnja levom stranom danas objašnjava britanskom ekscentričnošću, istorijski podaci govore da je ovo pravilo vekovima važilo u većini zemalja a da se na vožnju levom strano prešlo tek krajem 18. veka. Danas na 28 odsto svetskih puteva važi pravilo vožnje desnom stranom. Osim u Britaniji, levom stranom se vozi u još 74 zemlje, između ostalih: Australiji, Japanu, nekim afričkim i azijskim državama.

Prema arheološkim podacima još se u Rimskoj imperiji vozilo levom stranom puta. Veruje se da razlog leži u činjenici da je većina ljudi desnoruka, pa im je bilo lakše da, jašući levom stranom, pruže desnu ruku prijatelju ili potegnu mač ako je potrebno. Prvi pravni propis o ovome datira iz 1756, kada je u Britaniji donet zakon da saobraćaj nastavi da se odvija levom stranom.

Krajem 18. stoleća u nekim zemljama, poput Amerike, prelazi se sa leve u desnu traku puta. Tada su u široku upotrebu ušle velike kočije koje je vuklo nekoliko parova konja. Nije bilo mesta za kočijaša, pa je on sedeo na zadnjem levom konju kako bi mogao da desnom rukom koristi bič. Budući da je sedeo na levoj strani, zgodnije mu je bilo da mu drugi vozači prolaze s leva kako bi imao bolji pregled.

Postoji i legenda po kojoj je pravilo vožnje levom stranom uvedeno u Francuskoj posle revolucije, kao kontra “aristokratskom” običaju da se jaše desnim delom puta. Novo pravilo Evropom je rašorio Napoleon svojim osvajanjima, ali budući da nije stigao do Engleske, tamo se i danas vozi po “plemićkom” običaju.

Uprkos raširenom uverenju, nisu sve zemlje u kojim se vozi “suprotnom” stranom ostrvske. Postoje mnogi granični prelazi na kojima se morate “prebaciti” sa jedne na drugu stranu. Takve su granice između Afganistana i Pakistana, Laosa i Tajlanda ili Sadana i Ugande. Gotovo sve granice Tajlanda su sa zemljama u kojima se vozi suprotnom stranom.

U Italiji se levom stranom vozilo sve do dolaska Musolinija, a u Čehoslovačkoj i Mađarskoj do Hitlerove okupacije. Na Foklandskim ostrvima se pravilo menjalo u zavisnosti da li su bila pod kontrolom Argentine ili Britanske krune.

Šta je nesvestica ( Sinkopa )

Prema istraživanju američkih stručnjaka, oko šest odsto populacije bar jednom u životu je izgubilo svest. Koliko često se sa ovim problemom susrećemo u Srbiji, nažalost, nema podataka, jer kratkotrajne gubitke svesti, u medicini poznate kao krize svesti, većina ljudi ne shvata ozbiljno, i ne javlja se lekaru. Ipak, stručnjaci upozoravaju da ovaj problem ne sme da se ignoriše, naročito ako se ponavlja. Oni ističu da je izuzetno važno, ako se prolazne nesvestice javljaju u dečjem uzrastu i mlađim osobama, da se diferencira da li je reč o epileptičnom napadu ili neurokardiogenoj sinkopi, zato što su lečenje i prognoza potpuno drugačiji.

- Pod pojmom sinkope se podrazumeva iznenadni gubitak svesti, koji uglavnom traje kratko, nekoliko sekundi ili minuta, a izazvan je trenutnim padom cirkulacije u centralnom nervnom sistemu - objašnjava prof. dr Branislav Milovanović, šef Neurokardiološke laboratorije u KBC Bežanijska kosa.

Zbog toga je jedna od prvih preporuka lekara da se uradi pregled kolor-dopler krvnih sudova vrata i glave.

Oporavak je vrlo brz za razliku od epileptičnog napada i uglavnom nije praćen stanjem umora ili iscrpljenosti. Međutim, postoje određeni slučajevi koji su između ova dva patološka stanja, tako da ih je nekada vrlo teško razlikovati. Zato je potrebno specijalno ispitivanje i testiranje funkcije autonomnog nervnog sistema sa posebnom opremom i tehnologijom.

Sinkopa može da bude vrlo opasna, naročito ako nije praćena tegobama koje upozoravaju da će do takvog stanja doći. Kod ovih oblika dolazi do ozbiljnih povređivanja i nekada i smrtnih ishoda u zavisnosti u kojim uslovima sinkopa nastaje. Osim sinkope, postoje i stanja ortostatske nestabilnosti, naročito prilikom ustajanja, koja su praćena padom pritiska i lupanjem srca. Ova stanja su vrlo slična sinkopi, ali su često i praćena sinkopom, tako da su to slični poremećaji.

Uzrok sinkope može da bude kardiološki, neurološki i neurokardiogene prirode. Kardiološki uzroci su aritmije i bolesti sprovođenja u srčanom mišiću, kao i neke srčane mane. Od neuroloških uzroka najvažniji su tumori mozga i epilepsija. Međutim, zanimljivo je da se ovi uzroci javljaju samo u 20 odsto slučajeva i da su u 70 odsti slučajeva sinkope neurokardiogenog porekla.

- Drugi naziv za neurokardiogenu sinkopu je vazovagalna sinkopa, zato što nastaje usled nagle aktivacije vagusa, dela nervnog sistema koji usporava puls i snižava pritisak - ističe dr Milovanović.

- Sinkopa i ortostatski poremećaji mogu da nastaju u okviru nekih sistemskih bolesti, kao što je, na primer, Lajmska bolest usled ujeda krpelja, autoimunih bolesti, dijabetesa a nekada i onkoloških bolesti. U određenom broju slučajeva uzrok je i psihološke prirode. Prema našem iskustvu, u velikom broju slučajeva reč je o akutnoj ili hroničnoj infekciji virusima, na našem području koksakijem, citomegalo i Ebštajn-Barovim virusom.

ANSA METODA

Sinkopa centri se uglavnom formiraju pri kardiološkim ili neurološkim odeljenjima. Lečenje je vrlo kompleksno, skoro eksperimentalno, zato što prema preporukama evropskog i američkog udruženja neurologa i kardiologa, nijedan lek koji se koristi nije potvrđen kao potpuno efikasan.

- Neurokardiolkoška laboratorija KBC Bežanijska kosa je jedna od nekoliko najpoznatijih u svetu, i opremljena je sa trenutno najboljom opremom za testiranje ovih pacijenata - kaže prof. dr Branislav Milovanović.

- U laboratoriji je razvijena i nova ANSA metoda u lečenju ovih poremećaja, gde se koriste najsavremenija dostignuća iz oblasti genetske medicine i nanomedicine.

Zašto ptice lete u " V " formaciji?

Naučnici Kraljevskog veterinarskog koledža u Londonu rešili su viševekovnu zagonetku: zašto neka jata ptica lete u obliku latiničnog slova V i ispostavilo se da ustvari na taj način mudro štede energiju!

Svaka sledeća ptica u formaciji koristi vazdušne struje prethodne ptice

Vozači takođe znaju da mogu da uštede gorivo tako što će pratiti veliki kamion, jer on razbija i gura vazduh oko sebe praveći delimični vakuum, te vozilo iza kamiona nailazi na znatno manji otpor.

Kako kaže istraživač sa Kraljevskog veterinarskog koledža Stiven Portugal, ptice su ovaj zakon fizike shvatile mnogo pre ljudi.

Portugal i njegov tim postavili na ptice iz jata ćelavih ibisa uređaje za praćenje nalik na GPS i akcelerometar, odnosno merač ubrzanja za praćenje zamaha krila.

Rezultati su pokazali da ptice koriste vrhove krila ptica ispred sebe, koje prave vazdušnu struju, i tako se uzdižu.

Naučnici su pretpostavljali da ptice nalaze neke prednosti leta u latiničnoj V formaciji, ali još niko nije shvatio mehanizam, kojim bi to moglo biti zabieženo.

Uz pomoć austrijske grupe za zaštitu "Valderaptim" i njihovih letelica sa mikrosvetlima, britanski naučnici su pratili migraciju ptica u Italiju.

Za proučavanje pojave korišćeni su tzv. ćelavi ibisi

Uređaji za praćenje bili su toliko precizni da su u stvarnom vremenu beležili poziciju i brzinu svake ptice u jatu, dok je akcelerometar slao informacije o tome kojom brzinom i jačinom ptice zamahuju krilima.

Naučnici su zatim napravili simulaciju njihovih kretanja na kompjuteru. Profesor Džim Ašervud kaže da je bio impresioniran time kako je svaka ptica bila u stanju da "odgovori" na pokrete ptice ispred nje i da iskoristi mnoge zakone fizike, odnosno dinamike fluida.

Naučnici sada planiraju da istraže - na koji način ptice odlučuju ko predvodi jato na njihovim godišnjim migracijama širom Evrope!

Zašto smo depresivni?

Svi smo videli reklame u kojoj tužna osoba sedi u zamračenoj sobi i nije u stanju da se druži niti da uživa u prelepom danu. I onda se začuje glas koji kaže da ima nade. Ovakva depresija je posledica neravnoteže hemikalija u mozgu i ako bi se one dvele u balans, stanje bi jednostavno moglo da bude bolje.

Ovakva reklama ne prodaje vam pakovanje laži. Objašnjenje postoji. Većina antidepresiva povećava nivo hemikalija koje prenose informacije u delu mozga koji se zove neurotransmiter. Na odrađenu vrstu neurotransmitera, monoamines, deluju lekovi. Naučnici su smatrali da prostim povećanjem koncentracije monoamina u mozgu mogu de se tretiraju simptomi depresije. To praktično znači da je depresiju izaziva nizak nivo monoamina u mozgu, odnosno serotonina.

Godima su pokušavali da pronađu lek koji bi bezbedno povećao nivo serotonina u mozgu, kao i dokaze o tome da njegov nizak nivo uzrokuje depresiju.

Na kraju, posle velikog broja istraživanja pronađeno je dosta interesantnih informacija, ali neke stvari jednostavno se nisu uklapale.

Ako je nizak nivo serotonina odgovoran za depresiju onda bi njegovo povećanje trebalo da ukloni simptome depresije, ali antidepresivi ne deluju odmah. Ponekad je potrebno i više od jednog meseca da bi došlo do poboljšanja.

Drugi problem je u tome što se ne zna koji od lekova uopšte deluje. Antidepresivi na bazi serotonina ne deluju podjednako na sve. Zapravo nedavna istraživanja pokazala su da postojeći antidepresivi deluju samo na 60 procenata pacijenata. A ako je nizak nivo seratonina zaista odgovoran za depresiju onda bi njegovo povećanje trebalo da deluje naveći broj obolelih. Takođe, ako je nizak nivo serotonina odgovoran za depresivno raspoloženje, onda bi ljude sa njegovim niskim nivoom trebalo da tretiramo kao depresivne, kao što bi i trebalo da pronađemo nizak nivo serotonina kod bolesnika sa depresijom, ali ni to nije slučaj.

Zapravo nizak nivo serotonina kod ljudi može da izazove loše raspoloženje, ali to se ne dešava uvek. Iako antidepresivi povećavaju nivo serotonina, njegov nedostatak nije uzrok depresije (isto kao što aspirin tretira glavobolju, ali njegov nedostatak je ne izaziva).

U čemu je onda stvar? Ipak, antidepresivi deluju na neke pacijenta. Sada je potrebno pronaći i druge delove mozga na koje ovi lekovi deluju.

Neurogeneza – proces stvaranja novih moždanih ćelija

Antidepresivi povećavaju nivo neurotransmitera u mozgu, ali takođe povećavaju i neurogenezu, proces stvaranje novih moždanih ćelija. Tokom života neuroni će se stvarati u delu mozga koji se zove hipokampus. A ako antidepresive uzimate par nedelja, pospešićete neurogenezu.

Ovi novi neuroni odgovorni su za promene u ponašanju životinja koje su na dugoročnim tretmanima antidepresivima. U novonastaloj situaciji se meri koliko će hrane životinje pojesti, kao i nivo anksioznosti i anhedonije odnosno nemogućnosti da se doživi zadovoljstvo.

Nakon dugoročnog lečenja antidepresivima životinje pokazuju poboljšanje u oba slučaja (jedu više ili se kreću više) i to je u korelaciji sa neurogenezom u mozgu.

I to nije sve, depresivno ponašanje kod životinja može da se izazove smanjenjem neurogeneze, a moguće je i uticati i na ponašanje i na neurogenezu tretirajući njihova stanja antidepresivima. Antidepresivi mogu da povećaju nivo serotonina u mozgu, ali ublažavanje depresije može biti zbog dugoročnih efekata lekova na neurogenezu.

Teorija o povezanosti neurogeneze i depresije ispunjava mnoge kriterijume koje teorija o ulozi serotonina nije. Potrebno je pravo vreme da se razvije, a to je tri do četiri nedelje koje se podudaraju sa dugoročnim tretmanom depresije. Pronađeno je da smanjenje neurogeneze kod životinja i pacijenata može da prouzrukuje znake depresije.

Mnogi naučnici sada ispituju ulogu neurogeneze u depresiji, želeći time da povećaju direktno nju, umesto povećanja neurotransmitera što sadašnji antidepresivi zapravo rade.

Sama ideja o ulozi neurogeneze u tretiranju depresije je zanimljiva, ali nije bez mane. Mnoge studije zapravo i ne mogu da dokažu da li postoji prava promena u neurogenezi kod ljudi koji boluju od depresije. Neke studije prepoznaju promene, a neke ne.

I dok neki tradicionalni antidepresivi povećavaju neurogenezu i uklanjaju simptome depresije kod nekih životinja, drugi pokazuju da sama neurogeneza i antidepresivno ponašanje zapravo i nisu u direktnoj vezi.

Veliki deo ove rasprave svodi se na činjenicu da još uvek ne postoji pravo razumevanje neurogeneze. Ne zna se tačno kako funkcioniše i kako se kontroliše antidepresivima. Potrebno je vreme da se teorija o ulozi serotonina odbaci i usvoji ona o neurogenezi.

Zašto je nebo plavo?

I šta mislite zašto je nebo plavo? Da li je ono plavo zbog plavetnila ogromnih okeana, ili su okeani plavi zbog plavog neba? 

Sunce osvetljava Zemlju belom svetlošću. Bela svetlost je svetlost koja sadrži fotone svih talasnih dužina (tj. ona je kombinacija svih boja). Kada neki predmet osvetlimo belom svetlošću on upija (apsorbuje) skoro sve boje, određenu boju odbija. Taj deo bele svetlosti, ta boja, koji se odbija od predmeta je boja koju vidimo. Ovo važi za predmete kroz koje ne prolazi svetlost, za one koji nisu providni.

Kod providnih predmeta, kao što je na primer staklo, situacija je nešto drugačija. Bela svetlost dolazi do stakla, jedan mali deo se odbija a najveći deo nastavlja dalje. Od onog dela koji je prošao većina boja (talasnih dužina) prolazi bez ikakvih problema, ali fotoni određene boje ne mogu da prođu tako lako. Ti fotoni nailaze na „gužvu", sudaraju se sa molekulima i od njih se odbijaju u svim pravcima. Svetlost jedne boje se rasipa u svim pravcima i staklo postaje obojeno u tu boju. Isti proces odgovoran je i za boju neba.

Bela svetlost sa Sunca dolazi do naše planete i počinje da putuje kroz atmosferu. Najveći broj fotona neometano prolazi kroz atmosferu i stiže do površine, ali neki fotoni nemaju tu sreću. Prema jednom zakonu u fizici - Rejlijevom zakonu - intenzitet rasute svetlosti je obrnuto proporcionalan talasnoj družini svetlosti. To znači da će se svetlost manje talasne dužine rasipati višestruko intenzivnije od svetlosti veće talasne dužine. Ako se setimo da najveću talasnu dužinu ima crvena svetlost (oko 700 nm) a najmanju plava (oko 400 nm) lako zaključujemo da će se plava svetlost rasipati mnogo intenzivnije. Svetlost koja do nas stiže osiromašena je za tu komponentu plave boje, a ta svetlost prestaje da se kreće od Sunca ka nama već se prostire u svim pravcima i obasjava nebo i boji ga u plavo.

Ovaj proces, tzv Reilijevo rasejanje, odgovoran je i za boju Sunca. Već sam rekao da Sunce emituje svetlost svih boja, belu svetlost. Kada ga pogledamo vidimo da je ono žuto, a žuto je zbog toga što je iz bele svetlosti nestala plava komponenta koja je dala boju našem nebu, našoj planeti.

U atmosferi se odigravaju još neki interesantni procesi. Nekada se nakupi mnogo vodene pare, čestica prašine i ko zna čega sve još. Kada u vazduhu ima mnogo vodene pare onda vidimo oblake. Neki oblaci su beli. Oni su izgrađeni od čestica koje su mnogo krupnije od molekula i te krupnije čestice na sličan način rasejavaju svetlost svih talasnih dužina. Rasejana svetlost je ponovo bela, a i oblaci su beli. Ako su oblaci mnogo gusti, tada mnogo malo svetlosti stiže do nas - nebo i oblaci su sivi i tmurni.

Negde daleko u svemiru, daleko od Zemlje i njene atmosfere Sunce je belo a nebo je crno. Tamo rasejanja nema i svetlost putuje pravolinijski.

Jednostavno pitanje.... dugo su ljudi pokušavali da odgovore na to pitanje, i tek je Rejnoldsov zakon (imenovan po Lordu Rejnoldsu (12 Novembar 1842 - 30 Jun 1919.) dao pravo objašnjenje. Sada znamo zašto je to tako, zašto je nebo plavo, ali bilo je potrebno mnogo truda i godina da bi ljudi to razumeli. Hm, ali sada možda nameće jedno drugo, još komplikovanije pitanje - zašto je nebo tamno?

Zašto sedmica ( nedelja ) ima 7 dana?

Sedmica (nedelja) je jedinica za vreme duža od dana, a kraća od meseca. U većini modernih kalendara, uključujući Gregorijanski kalendar, sedmica je period od sedam dana, kao i najduža konvencionalno korišćena jedinica za vreme koja sadrži fiksni broj dana.

Najšire je rasprostranjena i prihvaćena teorija da je sedmica nastala kao vremenski period između dve mesečeve mene. Obzirom da lunarni mesec traje 29 1/2 dana to je trajanje između dve mene približno 7 dana. Na osnovu rezultata iskopavanja su arheolozi zaključili da su još ljudi kamenog doba računali vreme povezano sa mesečevim menama.

Za sedmice može da se kaže da formiraju nezavisan kalendar u kontinuitetu koji ide paralelno sa raznim drugim kalendarima. Međutim, neki kalendari su tako dizajnirani da se neki datum pojavljuje istog dana u sedmici svake godine. Ovo može da se uradi tako što će sedmica biti nezavisna od godine, sa nekim danima u svakoj godini koji ne pripadaju ni jednoj nedelji: predloženi Svetski kalendar ima 52 sedmice i 1 ili 2 dodatna dana godišnje, dok je Francuski revolucionarni kalendar imao 36 sedmica od po 10 dana i 5 ili 6 dodatnih dana. Godina takođe može da se napravi da bude nezavisna od sedmice: bivši islandski kalendar je imao godine od 52 ili 53 sedmice.

Religija i poreklo sedmodnevne nedelje

Mnoge religije su u svoje spise i dogme ugradile sedmicu kao bitan elemenat za čovekovo ponašanje u društvu i nalazile u tome božansku premisu.

Hindu civilizacija je bila poznata po konceptu sedmodnevne sedmice sa primerima u Ramajani, svetom epu u Sanskritu oko 300. p. n. e., gde se spominje "Bhanu"-vaar, što znači nedelja, "Soma"-vaar, što znači mesečev dan i tako dalje.

Stari Vavilonci su poznati da su posmatrali sedmodnevnu nedelju, gde je svaki dan bio posvećen različitom božanstvu. Značaj broja sedam dolazi iz vavilonske astronomije. Postoji sedam nebeskih (svetlećih) tela koja su normalno vidljiva golim okom (Sunce, Mesec i pet vidljivih planeta) i oni su povezali svako telo sa božanstvom.

Biblijsko stvaranje takođe uključuje sedmodnevnu nedelju, po kojem je Bog radio šest dana, a sedmog se odmarao, a Deset Zapovesti uključuju Božja uputstva za posmatranje sedmice.

Islamski kalendar takođe uključuje sedmodnevnu nedelju.

Kasnije upotrebe sedmice

Razne grupe stanovnika Rimskog carstva su usvojile sedmicu, pogotovo one koje su bile u istočnim delovima carstva, kao što je Egipat, gde je u upotrebi bila sedmodnevna nedelja. U savremeno doba, hrišćani koji prate biblijska uputstva su raširili upotrebu sedmice zajedno sa svojom religijom.

Kako su rani hrišćani evoluirali od Jevreja do odvojene grupe, razne grupe su evoluirale od proslavljanja i jevrejskog Sabata (subota) i prvog dana Gospodovog dana (nedelja) do proslavljanja samo nedelje. Vidite: Sabat (hrišćanski); Šabat (jevrejski).

U ranom 4. veku, rimski car Konstantin je regulisao upotrebu sedmice zbog problema mirijanskih upotreba raznih dana za religijske praznike i uspostavio je nedelju kao dan za religijske praznike i odmor za sve grupe, a ne samo za Hrišćane i ostale koji su već praznovali nedelju.

Jevreji su zadržali svoju (najmanje) 800 godina dugu tradiciju praznovanja subote. Kasnije, posle uspostavljanja islama, petak je postao dan praznovanja te religije -- međutim islamska sedmica i dalje počinje nedeljom, a završava se subotom, kao i jevrejsko-hrišćanska sedmica.

Sedmodnevna nedelja je uskoro postala praksa kod Hrišćana, Jevreja i Muslimana. Posle evropske kolonizacije i potonjeg uspona globalnog korporacijskog biznisa, sedmodnevna nedelja je postala univerzalna u održavanju vremena, čak i u kulturama koje ju nisu praktikovale ranije. Zbog dvodnevnog vikenda, neki moderni kalendari se završavaju nedeljom i počinju ponedeljkom.

Zašto na koži rastu dlake?

Kao što je perje glavno obeležje ptica, tako je dlaka obeležje sisara. Zašto sisari imaju dlaku? Iz mnogo raznih razloga. Da vidimo neke od njih.

Glavni zadatak dlake je da čuva toplotu tela. U tropskim krajevima međutim, ona ima suprotnu ulogu. Neke tropske životinje su zaštićene svojim krznom od direktnih sunčevih zrakova.

Vrlo duga dlaka na nekim delovima tela obično ima neku posebnu ulogu. Na primer, griva može da štiti vrat životinje od zuba njenih neprijatelja; rep može da služi za odbranu od insekata; „ćuba“ na glavi mužjaka privlači ženku. Oštre bodlje, koje su, u stvari, skupljeni pramenovi dlake, omogućuju morskom prasetu da se brani od neprijatelja. Dlaka može isto tako da služi i kao organ za dodir. Brkovi mačke imaju posebne živce koji brzo reaguju na dodir.

Eto, vidite da dlaka kod različitih sisara može da ima različitu ulogu. A kod čoveka? Znamo da veoma lepa kosa može da učini ženu privlačnom za muškarce. Ali moramo pretpostaviti da je kosa kod ljudi nekada imala veći praktični značaj nego što ga ima danas.

Kad se dete rodi ono je prekriveno vrlo mekim paperjastim dlačicama. Njih uskoro zamenjuju tanane malje po telu i meka kosa koju vidimo kod sve dece. Zatim dolazi doba puberteta i ovaj dlakavi pokrivač se menja u konačni kosmati pokrivač koji imaju odrasli.

Razvoj ovoga konačnog kosmatog pokrivača regulišu polne žlezde. Pod uticajem rada muških polnih žlezda rastu brada, brkovi i dlake po telu, dok se rastenje kose usporava ili zaustavlja. Dejstvo ženskih polnih žlezda je suprotno. Rastenje kose se pojačava, a rastenje brade i dlaka po telu se zaustavlja. Zato žene nemaju bradu.

Ove razlike u rastenju dlake kod muškaraca i kod žena zovemo „sekundarne seksualne karakteristike“. To su druge po redu odlike po kojima se razlikuju dva pola.